Odlomci iz knjiga

Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto
se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje,
ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji.

Ovako se mjesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota.



Mesa Selimovic,''Dervis i smrt''

„Govorio sam, teseci: Smrt je jekin, sigurno saznanje,jedino za sto znamo da ce nas stici. Izuzetka nema, ni
iznenadjenja, svi putevi vode do nje, sve sto cinimo to je priprema za nju, priprema cim zakmecimo udarivsi celom o
pod, uvek joj blize, nikad dalje. Pa ako je jekin, zasto se cudimo kad dodje. Ako je ovaj zivot kratak prolazak sto
traje samo cas, ili dan, zasto se borimo da ga produzimo jos dan ili cas. Zemaljski zivot je varljiv, vecnost je bolja.
Govorio sam: Zasto vam srca od straha drhte kad se u predsmrtnim mukama noge omotaju jedna oko druge? Smrt je preseljenje iz kuce u kucu. To nije nestanak vec drugo rodjenje. Kao sto prsne ljuska jajeta kad se pile potpuno
razvije, tako dodje vreme da se rastave dusa i telo.
Smrt je nuznost u neizbeznosti prelaska u drugi svet, u kome covek dostize svoj puni uspon.
Govorio sam: Smrt je propadanje tvari, a ne duse.
Govorio sam: Smrt je promena stanja. Dusa pocinje da zivi sama. Dok se nije rastala od tela, ona je prihvatala
rukom, gledala okom, slusala uhom, ali je sustinu stvari znala sama sobom.
Govorio sam: Na dan moje smrti, kad bude nosen moj tabut, ne misli da cu osecati bol za ovim svetom. Ne placi i ne govori: steta, steta. Kada se mleko pokvari, veca je steta. Kad vidis da me poloze u grob, ja necu nestati. Zar
mesec i sunce nestanu kad zadju? Tebi se cini smrt, a to je radjanje. Grob ti se cini tamnica, a dusa je slobodna
postala. Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju? Pa zasto da sumnjas u zrno covekovo?”

M. Selimovic

Meshu za nobela - posthumno!

Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji prsti, njeno tijelo i njegov ujednačen damar.Uhvaćeni
nezaustavnim kolanjem krvotoka.
Nije važno šta se dešava u svijetu,nije važno šta će biti sutra,važan je ovaj čas blaženstva bez misli...
Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj,ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova,ali ova nikada više. Nikada:jedina konačnost.
Prvi put znam šta je sreća, osjećam je, vidim,mirišem.
Cio svijet i cijela vasiona,nas troje. Nikog drugog osim nas nema.
I ima sreća. Da li je mogu zadrzati?
San je ono što se želi a život je buđenje.
Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju,hrabreći se njenim prisustvom.Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom,zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je čovjek,i lijepa žena, ali ono što je samo za mene,to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao.
Potrebna mi je savršena,i ne mogu dopusti ti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu,a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje.
Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen,ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno,i dobijam više nego što sam želio da imam.Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku,stvarnijem i ljepšem od mašte.Njoj priznajem sve što ja nisam,a opet
ništa ne gubim, odričući se.Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih.Nespokojan pred nesigurnošću svega,siguran sam pred ljubavlju,koja se stvara sama iz sebe,jer je potreba,pretvorena u osjećanje.
Ljubav je žrtva i nasilje,nudi i zahtijeva,moli i grdi.Ova žena,cio moj svijet,potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć.Stvorio sam je kao divljak svoga kumira,da mu stoji iznad pečinske vatre,zaštita od groma, neprijatelja,zvijeri,ljudi,neba,samoće,da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće,da osjeća oduševljenje ,ali i ogorčenje,da se zahvaljuje i da grdi,uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena,radosti bez trajanja.
Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.



Mesa Selimovic

e ovaj poslednji post nemam snage da procitam...

Predobar je!!!

ja ne volim naše pisce,ali on je stvarno odličan

Obozavam ga. Njega i Momu Kapora.

Za tebe,EKV

MOMO KAPOR - OGLAS



Traži se jedna rec.
Traži se ona rec što mi je vec danima navrh jezika,a nikako da je izgovorim,i,možda,napišem.Tražim vec godinama tu strašno važnu rec koja bi me spasila,a ne mogu nikako da je nadjem,pa izlazim da je tražim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduce za pisma (možda mi je neko poslao poštom?),ali tamo su samo neplaceni racuni i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama;možda sedi pred Moskvom i pije pivo,a možda je u kiosku s novinama.
Sta radiš??Pitaju me poznanici.
Sta da im kažem?Da tražim neku rec,a ne mogu da je nadjem?
Sve što su tražili,to su i našli,zato što i nisu hteli ništa narocito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reci,a ostali samo brojevi i opšta mesta.
Traži se jedan svet,prekjuce išcezao.
Traži se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad,deo po deo: delove našeg vremena,naše ljubavi,traže se da vrate ljubav.
Traži se onaj ulicni casovnik na banderi pod kojim smo cekali,onaj sat što još uvek otkucava u našem pamcenju. On se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest,a velika na dvanaest,i ne bismo se cestito ni okrenuli,a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest,samo bi izmedju ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži ? Taj život što promice od danas do sutra,onaj život što je kolao,kljucao,puzio,preklinjao,voleo, cmizdrio,cekao,bogoradio, zaustavljao se,podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog ulicnog casovnika koji se traži,a koji je ko zna kuda odnesen. I on se traži.

Cesto sam se igrao slikama buducnosti,cesto sam sanjao o ulogama koje bi mi mogle biti dodeljene,kao pesniku mozda,ili proroku,ili kao slikaru,ili ma na koji drugi nacin.Sve je to bilo nistavno.Ja nisam postojao da bih pisao pesme,da bih drzao propovedi,da bih slikao ;ni ja,niti iko drugi nije postojao toga radi.To je sve proizilazilo samo uzgred.Pravi poziv za svakoga bilo je samo jedno:DOCI DO SEBE SAMOGA.Bilo da on okonca kao pesnik ili kao umobolnik,kao prorok ili kao zlocinac,to nije bila njegova stvar,to je na kraju krajeva bilo bez znacaja.
Njegova stvar je bila da iznadje svoju vlastitu sudbinu ,a ne makar kakvu i da je u sebi prozivi,potpunu i nesalomljenu.Sve ostalo je bilo polovno,bio je pokusaj da se izmakne,bilo je bekstvo natrag u ono sto je bilo idealno za gomilu,bilo je prilagodjavanje i strah od vlastitog unutrasnjeg bica.
Ja sam bio hitac prirode,hitac u neizvesno,mozda radi neceg novog,mozda ni radi cega,a moj poziv bilo je jedino to da taj hitac iz pradubine pustim da dejstvuje,da osetim u sebi njegovu volju i da ga nacinim potpuno svojim.Jedino to!

''Demijan'',Herman Hese

Hvala Margice ))

Remark

"...Ne želi suviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znanje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim."

"Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako. To je vreme senki, vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija."

"On je išao. Naučio je svoju prvu lekciju. Pomozi ako možeš - učini onda sve, ali kada više ništa ne možeš da učiniš - zaboravi! Okreni se! Drži se čvrsto! Sažaljenje je stvar za mirna vremena. Ne kada se radi o životu. Pokopaj mrtvace i živi životom. Moraćeš ga još upotrebiti. Žalost je jedno, činjenice su drugo. Čovek žali manje zato što ipak vidi i priznaje činjenice. Samo se tako održava."

"Žena koju želi neko drugi, pa ma to bio i kakav majstor za mrtvačke sanduke, smesta biva draža nego ranije. Čovek, šta da se radi, živi mnogo više od relativne nego od apsolutne istine."

"Čudna je stvar, ali kad bi se preživeli samo upola brinuli o mrtvacima dok su živi, kao što se brinu onda kad ovi od toga nemaju nikakve koristi, mrtvi bi se sigurno rado odrekli najskupljeg mauzoleja - no, takav je čovek: stvarno ceni samo ono što nema."

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

..Ali, ovoga puta, Ursula je preduhitrila njegove grozničave planove svojom mudrošću. Upornom i nepoštednom marljivošću mrava, podigla je žene Makonda protiv nestalnosti njihovih muškaraca, koji su već počeli da se spremaju za seobu. Hose Arkadio Buendija nije saznao ni koga časa, ni koje protivničke sile počeše da mu mrse planove, nalazeći teškoće i postavljene prepreke, dok se sve nije pretvorilo u običnu iluziju. Ursula ga je posmatrala sa nevinom pažnjom, čak je prema njemu osetila i malo sažaljenja kada ga je jednog jutra našla u zadnjoj sobici kako kroz zube tumači svoje snove o selidbi...
"Nećemo ići" - rekla je, "ostajemo ovde, pošto se tu rodio naš sin"
"Još nemamo mrtvih" - reče on, "Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom"
Ursula ga pogleda u oči, i reče mu, blago ali odlučno: "Ako je potrebno da neko umre, da bismo ostali, ja ću umreti.

MARKES - STO GODINA SAMOĆE

Dobar dan, reče mali princ.
-Dobar dan, odgovori skretničar.
-Šta to radiš? upita ga mali princ.
-Odabiram putnike, po svežnjevima od hiljadu, odgovori skretničar. Ispraćam vozove koji ih odnose čas na desnu stranu, čas na levu.
Jedan osvetljeni brzi voz, tutnjeći kao grmljavina, zatrese skretničarevu kućicu.
-Prilično se žure, reče mali princ. Za čim jure?
-To ne zna čak ni masinovođa, reče skretničar.
I zatutnja, u suprotnom pravcu, drugi osvetljeni brzi voz.
-Zar se već vraćaju? upita mali princ.
-To nisu isti, reče skretničar. To je razmena.
-Nisu bili zadovoljni tamo gde su bili?
-Čovek nikad nije zadovoljan tamo gde je, reče skretničar.
I zagrme treći osvetljeni brzi voz.
-Da li to oni gone one prve putnike? upita mali princ.
-Ne gone oni nikoga, reče skretničar. Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pilje kroz prozor.
-Samo deca znaju šta žele, reče mali princ. Ona gube vreme oko jedne lutke od krpa, koja im postaje veoma važna, i ako im je neko oduzme, ona plaču…
-Srećni su, reče skretničar.

Mali Princ

Vođa
Autor Radoje Domanović

- Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

- Tako je, tako je... - zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.
- Je li b-l-i-z-u? - ču se razvučen šapat iz jednog ugla.
- Braćo! - otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. - Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.
- Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! - zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.
- Stanite, braćo, kuda ćete? - i opet će onaj prvi govornik. - Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.
- Da izaberemo, odmah da izaberemo!... - ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.

- Braćo! - istače se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. - Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo, i niko nikog ne sluša. Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?

Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.

Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.

- Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.
- Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek jer neprestano ćuti i misli. Drugi bi se brzoplet već deset puta dosad umešao među nas ili počeo ma s kim razgovor, a on toliko vremena sedi samcat i samo ćuti.
- Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! - zaključiše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika koga im je, kako vele, sam bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se.

Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike i umoliti ga da se primi za vođu.

Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama, o bednom stanju u kome se nalaze, i završi ovako:
- To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i bog smilova na nas te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?

Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu namršten, ćuti, lupka po zemlji i - misli. Kad se govor završi, on ne menjajući položaj kratko i lagano procedi kroza zube:
- Hoću!
- Možemo li, dakle, poći s tobom i tražiti bolji kraj?
- Možete! - produži mudri stranac ne dižući glave.

Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči.

Saopštiše zboru srećan uspeh dodajući kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom čoveku.
- Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže, bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli. Na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.
- Pravi mudrac!... Retka pamet!... - povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.

I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom.


***
Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.

Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala slike bede i gorkog očajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zračak nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše, očajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan pa da i on ostavi kosti u tom kršu negoli da traži bolji zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima kojima grobove ostavljaju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznežili i viču:
- Dobro, hoćete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim udžericama?

A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sa sobom.

Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka. Stoke malo i imaju, ali tu je poneka kravica, poneko mršavo, čupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vreće preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili pa zarže pokadšto. Neki, opet, natovarili magare, dečurlija vuče pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika, psovka, kuknjava, plač, lavež, pa čak i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali vođa ni reči da progovori, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tiče. Pravi mudrac!

On jednako sedi oborene glave, ćuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali mu je baš zbog takva držanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor:
- More, srećni smo, te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo!
- To je pamet, moj brate! Samo ćuti, reči još nije progovorio! - reći će jedan pa pogleda sa strahopoštovanjem i ponosom u vođu.
- Šta ima da govori? Ko govori, taj malo što misli! Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!... - dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.
- Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe toliku dužnost! - opet će prvi.

Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali kako nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.

- Hoćemo li krenuti? - pitaju vođu.

On ustade bez reči.

Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.

Vođa svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krene za njim i viknu nekoliko puta:
- Živeo!

Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa. Vođa se izmače malo i lupi dva-tri puta štapom po plotu.
- Šta ćemo? - pitaju.
On ćuti.
- Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! - viknuše oni što su uz vođu.
- Eno vrata, eno vrata - viču deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.
- Pssst, mir, deco!
- Buditeboksnama, što se čini! - krste se neke žene.
- Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!

Za tili časak puče plot kao da ga nije bilo.

Prođoše.

Nisu makli ni sto koraka, a vođa zapade u neki veliki trnjak i zastade. S mukom se iščupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.
- Pa šta je sad opet? - viču oni pozadi.
- Da se probija trnjak! - viknuše opet oni uz vođu.
- Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! - viču deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.
- Eto puta, eto puta! - rugaju se gnevno oni uz vođu. - A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati! On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak!

Navališe provaljivati.
- A jaoj! - zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.
- Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i promučiti ako mislimo uspeti! - odgovaraju na to najodvažniji.

Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dalje.

Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.

Obališe i njih pa pođoše dalje.

Malo su prešli toga dana jer su još nekoliko manjih, sličnih prepona morali savlađivati, a uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva hleba i nešto malo smoka uz hleb, poneko samo hleba, da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni hleba nije imao. Dao bog još letnje vreme te se bar gdegde nađe koja voćka.

Prvi dan tako pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se, pa i nesrećnih slučajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzeću ovo mora računati u sitnice: jednu ženu ošinu trn po levom oku, te je previla vlažnu krpu; jedno dete udarila vrljika preko nožice pa hramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dalje odvažno za vođom oslanjajući se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da nema trn u ruci ili da nije ogreben po licu. Ljudi junački trpe, žene proklinju čas kad su pošle, a deca ko deca, naravno plaču, jer ne pojme kako će se bogato nagraditi ta muka i bol.

Na preveliku sreću i radost sviju vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše i čuvaju, ali tek, tek - ima čovek i sreće.

Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikakvo pa ni najmanje zlo dogodilo. Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće:
- Braćo! - poče on. - Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam bog milostivi sačuva vođu od svakog zla i da bi nas i dalje ovako uspešno vodio!...
- Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... - progunđa ljutito ona žena.
- A jaoj, noga! - prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.

Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.

- Jest, izgubićeš drugo oko! - planu govornik. - Pa neka oba oka izgubiš! Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar! To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko! Šta će ti oči, kad ima ko za nas da gleda i vodi nas sreći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće?
- Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! - čuše se glasovi sa sviju strana.
- Kome se, braćo, ne ide - opet će govornik - neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Šta se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.
- Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.

Vođa je ćutao.

Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:
- Samo ćuti i misli!
- Mudar čovek!
- Gle, kakvo je njemu čelo!
- I namršten jednako.
- Ozbiljan!
- Kuražan je, vidi se po njemu.
- Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.


***
Tako prođe prvi dan, a sa istim uspehom prođe još nekoliko dana. Ništa od veće važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.

- Pomrli bi da su i u kući sedeli, akamoli na putu! - rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji jer je tako bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja.
- To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji dočekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu! Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti! - tešio je opet onaj govornik.

Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnuli na čvoruge, neki nose ruku u marami. Svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je glad često mučila. Ali napred se mora.

Jednog dana se desi nešto važnije.

Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koračiti napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče, na njegovom licu nikakve promene ni traga od straha. Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa. U smrtnom strahu, razrogačenih očiju stuknuše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođu, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put i strmeknu u jarugu.

Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki počeše bežati.

- Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza jaruge nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! - tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, akamoli zdrav i čitav izići ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću pa se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu.

Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.

Koji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun ili drvo, počeše s mukom izlaziti iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav sem vođe. Gledaju u vođu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac!


***
Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog. Neki su napuštali takav put i vraćali se natrag.

Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se očajanje i sumnja ogleda na mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa ne govori. Ćute kao i vođa, i idu. Čak i onaj vatreni govornik maše očajno glavom. Težak je to put bio.

Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se mesto razgovora čuje kukanje i ječanje.

Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.

Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dalje, to jest muče se na neki način s teškim naporima uz kukanje od bola. Pa i šta bi kad se natrag ne može? Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!

Smračilo se. Gegaju se tako na štakama, dok tek pogledaše, a vođe nema pred njima. Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.

- A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! - razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dičnog vođu, pa umuče.


***
Kad je svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene.

Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako nagrđeni i krvavi da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.

Pomisliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svoju rođenu propast.

Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine:
- Kuda ćemo?

Vođa ćuti.

- Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.
- Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave.
- Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.
- Ne mogu da pogledam!...
- Zašto?!
- Slep sam!

Nastade tajac.
- Jesi li u putu vid izgubio?
- Ja sam se i rodio slep.

Ona trojica oboriše očajno glave.

Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.

Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.

- Kuda ćemo sad? - procedi jedan grobnim glasom.
- Ne znamo!

1901.

bravo za malog princa,samo je meni ovaj deo najdraži :

Tada se pojavi lisica:
- Dobar dan, reče lisica.
- Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrenu, ali ne vidje ništa.
- Evo me ovdje, reče jedan glas, pod jabukom.
- Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lijepa...
- Ja sam lisica, reče lisica.
- Hodi da se igramo, predloži joj mali princ.
Tako sam tužan...
- Ne mogu da se igram s tobom, reče lisica. Nisam
pripitomljena.
- Ah! izvini, reče mali princ.
A onda, razmislivši, dodade:
- Šta znači to »pripitomljena«?
- Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš?
- Tražim ljude, reče mali princ. Šta znači to »pripitomiti«?
- Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali
oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljiivi. Tražiš li kokoši?
- Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to »pripitomiti«?
- To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači »stvoriti veze«...
- Stvoriti veze?
- Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dječak sličan stotinama
hiljada drugih dječaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja
sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me
pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na
svijetu. Ja ću za tebe biti jedina na svijetu...
- Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža... mislim da me je
pripitomila...
- To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji...
- Ah! to nije na Zemlji, reče mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
- Na nekoj drugoj planeti?
- Da.
- Ima li lovaca na toj planeti?
- Ne.
- Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?
- Ne.
- Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
- Moj život je jednoličan. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su
slične, i svi ljudi su slični. Meni je dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me
pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću korake koji će
biti drugačiji od svih ostalih. Drugi koraci me tjeraju pod zemlju. Tvoji će me
kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li, tamo dole,
polje puno žita? Ja ne jedem hljeb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna
polja ne podsjećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata.
Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsjećaće me na
tebe. I ja ću voljeti šum vjetra u žitu...
Lisica ućuta i dugo je gledala malog princa:
- Molim te... pripitomi me, reče ona.
- Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadjem
prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
- Čovjek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju
više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A
kako trgovaca nema koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako
hoćeš prijatelja pripitomi me!
- Šta treba da učinim? upita mali princ.
- Treba da si vrlo strpljiv, odgovori lisica. Najprije ćeš sjesti malo dalje od
mene, eto tako, na travu. Gledaću te
krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti.
Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog
dana sješćeš malo bliže...
Sutradan mali princ ponovo dodje.
- Bilo bi bolje da si došao u isto vrijeme, reče
lisica. Ako dolaziš, na primjer, u četiri sata
popodne, ja ću biti sretna već od tri sata.
Ukoliko vrijeme bude odmicalo biću sve sretnija. U četiri sata biću uzbudjena i uznemirena; upoznaću cijenu sreće!
Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas
da spremim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.
- Šta je to obred? upita mali princ.
- I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se
jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih
lovaca, na primjer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim
djevojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda.
Kad bi lovci igrali sa djevojkama kad im padne na pamet, svi bi dani ličili
jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kada se dan rastanka približi:
- Ah! reče lisica... Plakaću.
- Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želio zlo, ali ti si htjela da te
pripitomim...
- Naravno, reče lisica.
- Ali ti ćeš plakati! reče mali princ.
- Naravno, reče lisica.
- Znači, time ništa ne dobijaš!
- Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.
Zatim dodade:
- Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svijetu. Vrati
se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
- Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko
vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja
lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje
napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svijetu.
Ruže su se osjećale vrlo nelagodno.
- Lijepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovjek ne može da umre za vas.
Naravno, običan prolaznik povjerovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona
sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam je zavolio. Zato što sam
nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što
sam zbog nje poubijao gusjenice (osim one dvije-tri radi leptirova). Zato što
sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja
ruža.
I on se vrati lisici:
- Zbogom, reče joj on...
- Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovjek
samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
- Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
- Vrijeme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocjenom.
- Vrijeme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.
- Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si
zauvijek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu...
- Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.